Pevačica srpskog porekla Barbara Pijević, poznatija kao Barbara Pravi, izabrana je da ove godine sa pesmom “Voila” (Evo, ovde) predstavlja Francusku na Evroviziji u Roterdamu.

Barbara Pravi je pevačica i kantautorka, rođena Parižanka, koja ima srpske, ali i iranske korene. Njoj takmičenje za “Pesmu Evrovizije” nije strano, jer je već dve godine tekstopisac pesama za juniorsku verziju, a 2020. godine je njena pesma “Zamišljam”, koju je izvela Valentina, odnela prvo mesto.

Barbara je rođena 1993. godine, a deda po ocu joj je Srbin. Ona sama je srpsko-iranskog porekla. Ističe da muzika predstavlja njen život od malih nogu. Počela je da peva sa šest godina, uz oca, koji je svirao gitaru i bendžo.

– Pevanje i komponovanje su na neki način moja misija, čine deo mene – kaže Barbara, ističući da pesme piše još od svoje 12. godine.

Sarađivala je u međuvremenu sa poznatim umetnicima, među kojima je i Janik Noa. Istovremeno je i društveno angažovana, boreći se za prava žena.

Na francuskom izboru za “Evrosong”, kompozicija Voila osvojila je i žiri i publiku. I od jednih i od drugih, Barbara je dobila najviše glasova. Ima, inače, stil koji podseća na zanimljivu mešavinu čuvene francuske šansonjerke Edit Pjaf i moderne pevačice Zaz. Pesma Voila je prepuna emocija, a ima i ličnu konotaciju.

– Ova kompozicija su moje reči za vas. To je moja priča. To je priča o pevačici koja piše mnogo pesama za druge umetnike, ali, koja sada ima svoju priču da ispriča – predstavila se Barbara.

Posebnu pažnju izaziva i njena pesma “Deda”, puna ljubavi, posvećena njenom dedi iz Srbije. Iako peva na francuskom jeziku, reč “deda” izgovara na srpskom. I svoje umetničko prezime je izabrala po njemu, u kontekstu reči “autentičan”.

Deda

“Deda poslušaj me.
Ćutimo neke stvari sto ne smemo reći,
kao ruže sto ne smemo pokloniti jer bode trn.

Evo ti deda, ja ti ih poklanjam,
ja ti to dugujem.

Nekada si pričao kako je bilo kada si bežao od bombi.
Imitirala sam te beogradskim akcentom,
šalila se kao dete,
kao tvoje dete.

Hajde deda dođi i daj mi ruku ….
Ne reci ništa ako ne znaš kako,
ni reč, ni gest.

Verovatno sam bila premlada ili možda ti, mnogo star,
da ne primetim ljubav u tvojim očima.
Ljubav ćutljiva, a prisutna.

Hajde dođi deda daj mi ruku,
ne reci ništa ako ne ne znaš kako.

Deda … ja sam porasla i živim svoj život,
sve do mog rođendana, kada si kao ispovest rekao da si ponosan na mene.
Ti si moj deda…

Imao si 22 leta kada si otišao iz svoje zemlje.
Ja sam duvala 22 svećice kada sam počela da pevam život svoj,
tako da imamo bar jedno zajedničko….”