Beograd je oduvek bio grad umetnika i ljudi koji su se trudili da nam svojim radom prikažu svu lepotu sedme umetnosti. Jedna od njih je i proslavljena rediteljka Branka Bešević Gajić koja je sa velikom ljubaznošću odgovorila na naš poziv i posvetila nam deo svog vremena.
Branka Bešević Gajić je nagrađivani filmski i televizijski reditelj, dramski i audiovizualni umetnik, doktor umetnosti, kreativni producent i scenarista. Završila je diplomske master studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i doktorirala je na interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Doktorski umetnički rad posvetila je filmskoj režiji u digitalnim medijima te snimila interaktivni film “Odluka” na temu partnerskog nasilja, koji je nakon odbrane doktorskog rada razvila u dugometražni igrani film. Članica je Evropske filmske akademije sa sedištem u Berlinu. Članica je Udruženja filmskih umetnika Srbije gde je kao filmski reditelj u statusu samostalnih umetnika, takođe je član UFUS AFE zaštite. Za svoj rad je osvojila više međunarodnih nagrada za filmsku režiju. Pored svih profesionalnih aktivnosti uspeva da bude i revnosna članica hora Sv. Ante na Zvezdari.
Kako je prihvaćen film Odluka koji po žanru možemo smestiti u psihološke drame, od strane publike, kao prvi interaktivni film u Srbiji?
Film “Odluka” je dosta dobro prihvaćen kod publike posebno interaktivna izvorna verzija gde je publika mogla da sudeluje unutar samog filma i da utiče na ishode. Može se reći da je ovo prva interaktivna psihološka drama o partnerskom nasilju gde gledalac može da utiče na sudbinu likova, nakon određene sekvence zamrzava se slika, gde se nude izbori pod a i b, na osnovu izbora idemo u dalji ishod priče, gde se opet slika zamrzava gde se nude izbori šta treba da uradimo ili ne uradimo što nas vodi u dalje ishode, ali gde vidimo kao posledicu šta će se dogoditi ako ne reagujemo na nasilje i tako dalje, sve do toga gde će se publici ponuditi opcija da kazni antagonistu ili da razume njegovu nasilnu prirodu i vidi uzrok i tako mu pomogne da sam shvati i potraži stručnu pomoć. To je na publiku ostavilo najjači dojam i to mi je poseban gušt jer film “Odluka” je primarna u interaktivnom kodu koji je bio deo mog doktorata na interdiscipliniranim studijama, Univerziteta umetnosti u Beogradu gde mi je fokus bio na filmskoj režiji u interaktivnom kodu. Nakon interaktivnog filma nastala je i standardna verzija igranog filma “Odluka”.
Da li je partnersko nasilje odnosno nasilje prema ženama u našem društvu tabu tema?
Partnersko nasilje, smatram da je tema izuzetno važna i da je to generalno nažalost ogroman problem svuda u svetu, a posebno kod nas na Balkanu problem je u patrijarhatu gde je zapravo žena podređena u ovom društvu, s obzirom da sam okružena nasiljem gde svakodnevno slušam od svojih prijateljica, od svojih koleginica, pa čak i od mojih bliskih ljudi, konstatujem da je tema o partnerskom nasilju izuzetno važna posebno što je realizovana u interaktivnom mediju gde kod gledaoca budi odgovornost šta treba da se uradi u znak podrške žrtvi i šta će se dogoditi ako kao društvo ne reagujemo na nasilje. Takođe i kod žrtve treba probuditi svest kako bismo joj pomogli da napusti nasilnika jer često žrtve nisu svesne da su izložene nasilju naročito ako su odrastale u nasilju gde im je predstavljeno, “pa šta je to par šamara ili sama si birala”, žrtva je često izložena viktimizaciji i anestezirana je da bilo šta učini, ukoliko se ne reaguje na vreme nažalost takvi slučajevi se uglavnom završavaju fatalno, i nasilje se ne sme tolerisati ni u jednom društvu, nisam sigurna da će ovaj film promeniti svet, ali ako bar spasi i jednu žrtvu smatraću da je film postigao svoj cilj.
Specijalni gost je Eva Ras, da li je ovo bilo prvi put da sarađujete sa njom?
Eva Ras igra baku glavne protagonistkinje Ane koju igra Rada Šarić, Evini utisci su bili zaista maestralni, čak je i snimila jednu izjavu za making of o filmu “Odluka” gde govori da je ovo prvi doktorski film u kojem igra i da joj je veoma drago, takođe je i o svom liku govorila i koliko je važno baviti se ovakvim temama. Eva je velika zvezda i moja je velika čast što sam ostvarila saradnju sa njom na prvom mom dugometražnom igranom flmu. Takođe sam veoma ponosna na glumca Sašu Đuraševića koji je igrao Marka antagonistu ali i žrtvu i koji je briljirao.
Šta bi ste porucili ženama koje su žrtve partnerskog nasilja?
Da prijave nasilje i da se sklone od nasilnika ali isto tako bih poručila svima onima koji gledaju nasilje sa strane da takođe prijave nasilje ali i da pomognu žrtvi da i sama postane svesna da je u nasilju jer žrtve često nisu ni svesne da su u toksičnom odnosu i prikrivaju problem da ne bi došle do viktimizacije jer problem je u balkanskom patrijarhatu ali i u procesuiranju slučajeva tako da nije dovoljna samo poruka žrtvama već čitavom sistemu. Nasilje nije samo problem ljudi koji su uključeni kao žrtva ili kao počinioci, nasilje je problem svih nas i ne sme se ignorisati.
Vaš prvi dokumentarni film Lauš, koji je premijerno prikazan 2014 godine u Sava centru, bio je o tragičnoj sudbini jednog od najvećih glumaca bivše Jugoslavije, Žarka Lauševića. Osvojili ste mnogo nagrada na festivalima u zemlji i širom sveta. Sada, sa ove vremenske distance da li mislite da ste ovim filmom uspeli odgovoriti na uzrok tragedije?
Nije moj cilj bio da odgovorim na uzrok tragedije moj poriv je bio da napravim pošten film i da ostavim jedan dokument vremena kako bih najpre odgovorila sebi na pitanja koja su me dugo intrigirala.
Opšte je prihvaćeno mišljenje da ste vi vratili Lauševića na filmsku scenu, na sreću svih nas. Šta vi kažete na to?
Cilj filma Lauš je bio da rasvetli najmračniju blisku istoriju ovih prostora a samim tim da vrati na scenu jednog od najboljih glumaca bivše SFRJ kao i da se rasvetli slučaj nasilno prekinute predstave u JDP-u i mnogi problemi tog nesretnog vremena koji su zadesili kompletan region gde je bilo mnogo žrtava uzrokovano tim teškim razdobljem. Najiskrenije moja misija je ostvarena i to je ono što mi je dalo snagu i volju za dalji moj rad.
Da li je moguće pobediti fenomen rijalitija i kako?
Pretpostavljam da ti formati ne bi postojali da nema publike. Generalno to govori da se nalazimo u dobu medijske kontaminacije ali i u toksičnim potrebama društva. Rijaliti likovi su sinonim za nešto što je loše, jer se uzimaju mahom osobe sa ulice, koje će svoju intimu dati na tacnu širokom auditorijumu, polupismene osobe koje imaju cilj da postanu poznate preko noći ali nije problem u njima već u ljudima koji to pomno prate. Možda publika ne bi pratila kada bismo ubacili pametne i ostvarene osobe bez skandala i sa ostvarenim rezultatima u praksi koje bi pričale o kulturnom i edukativnom sadržaju. Tako da to upravo govori o onima koji to prate jer se plasira sadržaj na osnovu potreba društva koje ima nekakvu strast za voajaerizmom. Društvo ali i mediji su nam na nažalost otišli u aut.
Projekat ‘’Izvan vremena’’ govori o velikoj Bilji Krstić, možete li nam otkriti nešto više?
Izvan vremena je film o neprekidnim nitima, projekat koji doseže do najtananijih osećanja ljudske duše. Bajka koja kroz fenomen izuzetne ličnosti istražuje fenomen duše, gde se snagom volje pomeraju granice, grade mostovi, uprkos svim životnim nedaćama život ipak ne poznaje granice i dobija još dublji smisao, gde dobijamo odgovore na pitanja koji su to presudni momenti koji nas čine još stabilnijim, darovitijim i uspešnijim. Šta je to što nas izdvaja i čini naše stvaralaštvo posebno i uzvišeno.
Šta mislite o francuskoj kinematografiji? Da li Francuzi zaista prave najbolje komedije?
Francuska je zemlja koju jako volim, jedan period mog života provela sam u Parizu i to je grad koji mi je bio vetar u leđa, Pariz i ja imamo tajnu, to je grad koji ću zauvek nositi u srcu, to je grad kojem se uvek rado vraćam, svetlost i ljubav koja me i danas drži i mogu reći da je moj favorit u francuskoj kinematografiji upravo žanr komedija. Moje kolege u Francuskoj su najbolji ljudi na svetu i uopšte Francuzi su predivni ljudi.
Da li ste već bili u Luksemburgu i kakve su šanse da jednog dana u budućnosti ovde, u bioskopu gledamo neki vas film? Imajući u vidu da u poslednjih nekoliko godina Kinepolis Luxembourg daje projekcije filmova sa Balkana.
Nisam bila u Luxembourg-u ali je moja želja veoma jaka da se u budućnosti predstavim luksemburškoj publici sa nekim od mojih novih dela.
Šta vas najviše ispunjava kod vašeg posla?
Ispunjava me najviše rad tokom stvaranja jer je to veliki izazov taj umetnički poriv koji mi daje snagu i istrajnost u svakom mom filmu.
Više ne pričamo o Coroni, sve je i zvanično prošlo. Da li su međuljudski odnosi ostali isti kao pre početka pandemije?
Meni kao nekome ko stvara i ko kroz svoja dela daje deo sebe uglavnom prija samoća jer ja sam tada najjača i najproduktivnija ali naravno meni je potrebna iznad svega sloboda tako da mi je bilo veoma teško ograničavanje i život pod pritiscima i stegama. U nadi da je korona prošlost, činjenica je da nas je sve veoma zabrinula i da niko nije ostao imun na globalnom nivou svi smo izgubili. Obzirom da se bavim profesijom koja mi daje slobodu i širinu čak i tada kada je sve stalo ja sam i u lockdownu pronašla svoj izraz i stvorila sam jedan kratki animirani film koji je imao ozbiljan festivalski život i koji me je oslobodio pritisaka koji su mediji nametali dok nam je bila sloboda kretanja zabranjena. U doba korone uspela sam da završim kratki animirani film The Corona, koji je prošao zvaničnu selekciju na međunarodnom SEFF-u pod rukovodstvom, Danijela Pavlića, moj film je doživeo svetsku premijeru u Zagrebu i posle su usledili pozivi na svetskim festivalima gde je moj film osvajao prve nagrade. Nisam sigurna da li su dobro međuljudski odnosi funkcionisali i pre korone jer generacijama unazad virtuelni svet je postao primaran u odnosu na realni.
Primetili smo na jednoj fotografiji da ste na Marakanu došli u crno belom kaputu. Slučajnost ili sportska provokacija?
Nisam bila na Marakani u cilju sportske provokacije već samo poslovno na snimanju mog filma a boje mog kaputa su deo modnog i stilskog detalja koji volim. Nek oproste crveno beli što su moje boje crno bele.
Vaša poruka mladim i budućim rediteljima glasila bi…
Moja poruka bi bila da neprestano rade na sebi i da ne odustaju od svojih snova i da istraju u svemu što počnu jer ako nešto ne ostvarimo običava se reći da nismo bili revnosni u tome. Zato dajmo sve od sebe čak i više od toga jer je sve do nas i neka teže ka autorskom filmu. Orson Vels je rekao: “Za svakog pravog umetnika bitno je da osvaja gde još nije osvojeno”.
Autor: Sarkis Ajdinović
