Postoje gubici koji menjaju čoveka iz temelja. Među njima, smrt roditelja zauzima posebno mesto – jer to nije samo odlazak voljene osobe, već i kraj jednog osećaja sigurnosti koji smo često uzimali zdravo za gotovo.
Kada roditelji odu, nestaje onaj nevidljivi štit koji nas je pratio kroz život, čak i kada toga nismo bili svesni. Više nema toplih ruku koje nas grle u trenutku slabosti, nema poznatog glasa koji nas umiruje, niti pogleda punog razumevanja. Onda shvatimo – nismo više ničije dete, barem ne na onaj način na koji smo nekada bili.
U tom trenutku život postaje tiši i hladniji. Iako imamo svoju decu, svoj dom i svoje uspomene, negde duboko u nama ostaje ono malo dete koje čeka da čuje: „Sve će biti u redu.“ To je dete koje bi dalo sve za još jedan majčin zagrljaj ili za još jedan očev savet.
Psiholozi kažu da takav gubitak ne poznaje godine – jednako teško pogađa i u detinjstvu i u poznim godinama. Jer roditelji su deo nas: oni koji su nas stvorili, oblikovali, voleli i verovali u nas. Kada ih izgubimo, gubimo i deo sebe.
Zato je tuga nakon njihovog odlaska posebna – tiha, duboka i dugotrajna. Ona nas podseća da je vreme sa roditeljima nenadoknadivo i da njihova ljubav nema zamenu.
Sve ostalo u životu može se nadoknaditi, ali praznina koju ostavljaju oni – nikada.
