Za manje od osam meseci čovečanstvo je potrošilo sve godišnje resurse koje ekosistemi naše planete mogu da obnove u toku jedne godine. To znači da 2. avgusta, živimo u ekološkom dugu, na račun budućih generacija.
Izvršni direktor Mreže za globalni otisak, istraživačkog centra koji izrađuje procenu ekološkog duga, Stiven Tebe povezao je uništavanje Zemlje – od krčenja šuma do sagorevanja fosilnih goriva – sa vremenskim ekstremima.
„Uporno prekoračenje kapaciteta dovodi do sve izraženijih posledica, uključujući neuobičajene toplotne talase, šumske požare, suše i poplave, uz rizike po proizvodnju hrane”, kazao je on.
Jednačina za izračunavanje dana ekološkog duga zasniva se na podacima Ujedinjenih nacija i naizgled je veoma jednostavna. Najpre se raspoloživi biokapacitet podeli sa ekološkim otiskom stanovništva. Rezultat se množi sa brojem dana u godini i tako se dobija trenutak kada naša potrošnja premašuje količinu obnovljivog Zemljinog biokapaciteta.
To zapravo predstavlja kapacitet ekosistema da, na godišnjem nivou, proizvedu biološke materijale koje ljudi koriste i da apsorbuju nastali otpad. Pola veka ranije biokapacitet je bio skoro potpuno dovoljan da zadovolji potrebe civilizacije – tako da smo 1971. u ekološki dug ušli tek 25. decembra.
U međuvremenu, potrošnja resursa je porasla i uslovno rečeno smo, svojim potrošačkim navikama, prerasli planetu. Ova godina nije izuzetak od pravila: prošlogodišnji dan ekološkog duga bio je 1. avgust, što je, zajedno sa 1. avgustom 2018. – najgori skor u poslednje 52 godine.
Tokom 2020. godine, koju je obeležila pandemija koronavirusa i prateće mere zaključavanja, bili smo nešto štedljiviji pa smo u ekološki dug, globalno gledano, ušli „tek” 16. avgusta.
Prema ovogodišnjim proračunima, najveći prestupnici su Katar i Luksemburg koji su obnovljivi biokapacitet istrošili već 10. odnosno 14. februara ove godine.
Sa druge strane, ako bi čitava globalna populacija živela kao Indijci, ne bismo ni ušli u ekološki dug s obzirom na to da bi nam, za zadovoljenje potreba u skladu sa njihovim, dovoljno bilo samo četiri petine Zemlje. Za Avganistance još manje: svega dve petine.
Ovo oslikava jedan u nizu slojeva nepravde modernog doba: zemlje Globalnog juga su, pretežno, manji potrošači resursa, ali uprkos tome, podnose veći teret narušavanja životne sredine, klimatskih promena i drugih negativnih uticaja prekomerne potrošnje.
Kako zaustaviti pomeranje granice održivosti
Mreža za globalni ekološki otisak je objavila preporuke kako da se zaustavi negativni trend prekomerne potrošnje prirodnih resursa.
Šta je klimatska (ne)pravda?
Razorni uticaji globalnog zagrevanja nisu ravnomerno i ravnopravno raspoređeni po svetu. Štaviše, deblji kraj su izvukle nacije i demografske grupe koje su manje doprinele klimatskim promenama. Ovo predstavlja centralno pitanje koncepta klimatske pravde.
Kako bi se siromašne zemlje izborile sa klimatskim promenama i vremenskim ekstremima, bogate zemlje obećale su im najmanje 100 milijardi američkih dolara godišnje u periodu od 2009. do 2025. To obećanje je, međutim, za sada iznevereno. Dodeljeni resursi su rasli iz godine u godinu, ali su u 2019. i dalje bili za 20% manji od dogovorene sume.
Izvor: Klima101
