Ovo je putopis neznanog puta pa bih da ga ispričam, dok se nazivi znamenitosti i mesta naslućuju bez da ih pomenem.
Tom selu ne znam ni ime, a možda mi je to ime isuviše bolno da bih ga pomenula.
Samo je jedno sigurno. Iako ne znam šta se i zbog čega tamo tačno zbilo, nešto je to selo naglo promenilo.
Ovaj razgovor dogodio mi se u jednom planinskom selu sasvim slučajno.
Kasnije sam saznala da je on, moj sagovornik, najverniji čuvar toga sela.
Šetajući tako, izmicale su mi kuće nekog zapadnjačkog stila, samo su ove imale barem dva sprata više, neke su mi delovale poput stambenih zgrada.
Gazila sam po prilično novom asfaltu i nekim ulicama popločanim betonskim kockama.
U daljini ugledah jednu modernu klupu, kakvu to selo ne pamti; ranije je tu bilo neko trulo drvo. Krenula sam ka njoj, kad se odnekud odozdo stvori jedan čovek srednje životne dobi i sede na klupu. U desnoj ruci je držao pitu iz koje je virio fil od kopriva, a u levoj jedan tanak prut.
Bila sam suviše blizu klupe da mu se ne bih javila, a dovoljno daleko da nije mogao da nasluti moju nameru da na njoj sednem.
Upitala sam ga:
– Kako ste?”
Odgovorio je da je dobro i da se nalazi na pauzi velikog školskog odmora. Bilo mi je jako čudno, jer se nigde nije čula graja dece.
Upitah ga:
– A da niste kaznili decu, pa ne smeju na veliki odmor? Ne vidim ih!
Završio je svoj zalogaj i bio voljan da mi nešto kaže, shvatio je da bi me zanimalo.
– Ovo selo je puno dobrih ljudi, nekih delimično informisanih, kojima bi sve više od toga bilo suvišno. Selo je brojalo skup srećnih i zadovoljnih onim što jesu i nisu videli. Dece je bilo mnogo i bila su jako nestašna, ali vrlo marljiva u učenju želeći da prestignu one umišljene iz velikih, a naročito glavnih gradova.
Zastao je, izdahnuo, zatim udahnuo duboko i nastavio:
– Usred dana, neočekivano, strahota je pogodila čitavu državu. Selo se našlo u „ničijoj zemlji“. Nastala je neka mojim očima nikada viđena panika.
Ponavljao je da nema njegovih đaka i da je ostao jedan, ali vredan.
Rekao mi je da čeka da se rode i narastu novi. Iznenada mu se pojavi gorki smešak na licu, te izusti:
– Starice ne rađaju decu – reče, trudeći se da humorom zaobiđe svoju brigu.
Pitala sam se zašto neprestano maše štapom u ruci. Usudih se da ga direktno pitam:
– Sta će vam taj štap, uvaženi učitelju?
On mi reče da se brani.
– A od koga se branite?
– Ne branim se ni od koga, nego ovim štapom štitim moga jedinog preostalog učenika. Spremam je da bude bolja od najbolja i lupiću ovim prutom svačiju ruku koja mi je bude htela povesti odavde. Ona će biti učiteljica u ovom selu, to želi!
Mislim se u sebi: „A koga će da uči ta vaša učenica”, ali mu ne rekoh da ga ne povredim.
Utom naiđe jedna devojčica smeđih krupnih očiju i oštrog, ali vrlo toplog pogleda. Javi mi se ljubazno. Pitala me je kako sam i, kako stari red u tom selu nalaže, upita me jos koliko dana ću biti u selu.
Odgovorih joj tačno, kako red toga sela nalaže. Rekoh joj i u koje vreme idem jer je to neki red toga sela da se naglasi i pitah je da li bi zelela da pođe isto gde i ja.
Rekla je da ne želi nikada i nikuda odatle i da želi postati seoska učiteljica. Nju već upitah:
– A kome to, kćeri?
Reče mi da će je naći momak koji će voleti njeno selo koliko i ona, biće učitelj, a ona će im podariti desetoro učenika, ako Bog da, a svih tih desetoro će voleti neko isto kao i njen momak nju.
Reče mi još i to da je učitelj naučio da se snovi ostvaruju kada nešto jako želiš, a ona jedino želi da nasledi svoga učitelja i da njeno selo nadživi njenog učitelja, nju…
Začulo se zvono.
Tada ga je ona oslovila sa “deda”, zatim se ispravila i nazvala ga učiteljem.
Možda je imala još nešto da mi kaže.
Ustade učitelj sa klupe, uze unuku, njegovu jedinu učenicu za ruku, i žurno odoše da sednu u školsku klupu i odrade još koji čas iz koga će možda nastati neke nove priče.
Autor: Alisa Hamza Alijević
