Živimo u vremenu u kojem su skoro svi direktori. Ako ne po funkciji, onda barem po ambiciji. Svi imaju plan, strategiju, projekat, „viziju“. Društvene mreže su pune uspeha, napredovanja i motivacionih citata. Samo nekako ispada da u svemu tome ponekad nema ko da ode po hleb.
Muž ima važan sastanak koji ne može da se pomeri.
Žena ima projekat koji mora da se završi do jutra.
A dete ima temperaturu i baku koja, izgleda, jedina u toj kući nije u trci za karijerom.
Nekada se govorilo: zna se ko kosi, a ko vodu nosi. Možda to nije uvek bilo pravedno, ali je bar bilo jasno. Danas više niko ne želi samo da nosi vodu. Danas svi hoće da kose. Problem je samo što je livada često mala, pa se u toj borbi za uspeh, dokazivanje i status ljudi umore, posvađaju, a ponekad i simbolično poseku jedno drugo.
Savremeni brakovi sve više liče na mala preduzeća. U njima se vodi tiha, gotovo neprimetna računica: ko zarađuje više, ko doprinosi više, ko je umorniji, čiji je posao „važniji“. Niko to ne izgovara direktno, ali matematika postoji. U toj novoj bračnoj ekonomiji često se provlači jedno nepisano pravilo: čija je plata veća, taj manje pere sudove.
I tako nastaje tiho takmičenje koje niko zvanično nije najavio, ali ga svi osećaju. Karijera protiv vremena. Ambicija protiv svakodnevice. Status protiv običnih, malih stvari od kojih se život zapravo sastoji.
U toj trci oboje jure vrh. Sastanci, rokovi, projekti, mejlovi, telefon koji ne prestaje da zvoni. Dani prolaze brzo, nedelje još brže, a godine gotovo neprimetno. Ljudi koji su nekada jedva čekali da budu zajedno, sada se sreću samo u prolazu. Kratko „vidimo se večeras“, koje se često pretvori u kasno „čujemo se sutra“.
Paradoks modernog života je jednostavan: svi rade više nego ikada kako bi živeli bolje, ali imaju sve manje vremena da zaista žive.
Naravno, problem nije u ambiciji. Niti u tome što žene žele karijeru, niti u tome što muškarci žele uspeh. Problem nastaje kada život počne da liči samo na stalnu trku. Kada porodica postane usputna stanica između dva sastanka. Kada se sreća počne meriti kvadratima stanova, poslovnih prostora, … a ne minutima provedenim za kuhinjskim stolom.
U toj modernoj trci svi žele da budu prvi. Prvi u firmi, prvi u poslu, prvi u zaradi. Ali retko ko postavlja pitanje – šta ako na kraju dana ostanemo poslednji u sopstvenom domu?
Jer karijera je čudna stvar. Dok je gradite, ona vam stalno obećava da će vam jednog dana dati više vremena, više mira i više sigurnosti. A često se desi da vam usput uzme upravo ono vreme koje nikada više ne možete da vratite.
Zato možda nije najveći uspeh biti prvi svuda. Možda je ponekad mnogo mudrije biti drugi u firmi, ali prvi kod kuće. Imati nešto manju kancelariju, ali pun sto za večeru. Imati možda i manje sastanaka, ali više razgovora.
Jer na kraju dana, kada se ugase svetla u kancelarijama i kada se zatvore vrata firmi, titule ostaju na vratima. Laptop se zatvara. Projekti čekaju sutra.
Ali sto za večeru ne bi trebalo da čeka.
Jer koliko god velika bila kancelarija u uglu zgrade, ona nikada neće moći da zameni kuću u kojoj neko čeka da zajedno pojedete večeru.
A u svetu punom direktora, možda je najveći luksuz imati nekoga ko će sa vama podeliti običan hleb.
