Posle dana punog razgovora, poruka i obaveza, nekome najviše prija večera sa prijateljima. Neko drugi želi da zatvori vrata, skuva čaj i neko vreme ne odgovara nikome. Želja da budemo sami ne govori sama po sebi koliko smo inteligentni, niti koliko volimo ljude. Mnogo više znači kako to vreme doživljavamo: kao predah koji smo izabrali ili kao tišinu iz koje bismo želeli da izađemo.
Tvrdnja da pametnijim ljudima više prija samoća često se pripisuje Arturu Šopenhaueru. U njegovim delima zaista postoji takva ideja, ali između filozofskog zapažanja i naučnog zaključka postoji razlika koju vredi sačuvati.
Šta je Šopenhauer zaista pisao o samoći?
U Aforizmima o životnoj mudrosti, objavljenim u okviru zbirke Parerga i paralipomena 1851. godine, Šopenhauer je naglašavao vrednost unutrašnjeg života, nezavisnosti i vremena koje čovek provodi sa sobom. Smatrao je da onome ko nalazi bogat sadržaj u sopstvenim mislima manje treba stalna spoljašnja zabava.
Njegovo viđenje samoće povezano je sa intelektualnim sposobnostima, ali i sa izrazito kritičnim pogledom na društvo. To je filozofsko stanovište, a ne rezultat psihološkog testiranja. Ne treba ga koristiti kao merilo nečije vrednosti ili kao potvrdu da su ljudi koji vole druženje površni.
Preciznije je, takođe, reći da je o tome pisao u 19. veku. Od objavljivanja ove zbirke do 2026. prošlo je 175 godina, pa izraz „pre 200 godina“ nije sasvim tačan.
Da li istraživanja potvrđuju vezu samoće i inteligencije?
Rad Normana Lija i Satošija Kanazave iz 2016, objavljen u časopisu British Journal of Psychology, često se navodi kao potvrda ove ideje. Autori su analizirali povezanost inteligencije, učestalosti druženja sa prijateljima, gustine naseljenosti i zadovoljstva životom.
U njihovoj analizi češće druženje uglavnom je bilo povezano sa većim zadovoljstvom životom. Međutim, kod učesnika sa veoma visokim rezultatima na korišćenoj meri inteligencije uočena je obrnuta povezanost.
Nalaz ne pokazuje da su ljudi koji vole samoću automatski inteligentniji. Niti pokazuje da će inteligentna osoba postati zadovoljnija ako smanji broj susreta sa prijateljima. Učestalost druženja nije isto što i uživanje u vremenu nasamo, a statistička povezanost ne dokazuje šta je uzrok, a šta posledica. Reč je o jednom istraživanju, ne o pravilu koje važi za svakog čoveka.
Zašto vreme nasamo može da prija
Druga istraživanja nude objašnjenje koje ne zahteva poređenje inteligencije. U radu istraživačice Tui-Vi Ngujen i saradnika, objavljenom onlajn 2017, samoća je uglavnom smanjivala intenzitet snažno pobuđenih emocija — i prijatnih i neprijatnih. To ne znači nužno više sreće ili uzbuđenja, već smirivanje.
U jednom od njihovih eksperimenata vreme nasamo moglo je da donese opuštanje i smanjenje stresa kada su učesnici sami birali da budu sami. Važan deo priče zato je mogućnost izbora. Predah koji priželjkujemo i izdvojenost koja nam je nametnuta nisu isto iskustvo.
U svakodnevici taj predah može izgledati sasvim obično: nekoliko stranica knjige, šetnja bez razgovora ili kafa bez neprekidnog proveravanja telefona. To su primeri vremena za sebe, a ne testovi ličnosti niti recept koji mora da prija svima.
Koliko samoće je dovoljno? Nema jednog odgovora za sve
Studija objavljena 2023. u časopisu Scientific Reports pratila je 178 učesnika tokom 21 dana. Istraživači nisu pronašli univerzalnu količinu vremena nasamo i druženja koja bi svima najviše odgovarala.
Dani sa više vremena nasamo bili su povezani sa manje stresa i većim osećajem slobode u odlučivanju. Istovremeno su bili povezani sa većom usamljenošću i manjim zadovoljstvom tim danom. Kada je samoća bila stvar izbora, neke nepovoljne povezanosti bile su slabije ili nisu bile uočene.
Ni ovaj nalaz ne daje jednostavnu poruku da je „više samoće bolje“. Pokazuje da isti raspored može imati različite strane i da je važno kako ga osoba doživljava. Dnevničko istraživanje beleži povezanosti u iskustvima učesnika, a ne propisuje broj sati koji treba provoditi bez drugih ljudi.
Biti sam i osećati se usamljeno nije isto
Svetska zdravstvena organizacija opisuje usamljenost kao bolan, subjektivan osećaj da veze koje imamo ne odgovaraju onima koje želimo ili su nam potrebne. Socijalna izolacija odnosi se na objektivan nedostatak dovoljnih društvenih veza.
Zato neko može provesti popodne sam i osećati se dobro, dok se druga osoba može osećati usamljeno i u društvu. Broj ljudi oko nas ne govori sve o bliskosti koju osećamo.
Kako da prepoznate šta vama prija
Umesto pitanja „da li sam pametniji zato što volim samoću“, korisnije je da obratite pažnju na sopstveno iskustvo. Sledeća pitanja mogu poslužiti za razmišljanje, ali nisu psihološki test:
- Da li sam ovo vreme za sebe izabrao ili mi nedostaje društvo koje nemam?
- Da li se posle predaha osećam odmornije ili mi je još teže?
- Da li i dalje održavam odnose koji su mi važni?
- Da li mi moj ritam ostavlja prostor i za mir i za bliskost?
Ako vam izdvojenost donosi patnju ili vam povlačenje otežava svakodnevni život, o tome vredi razgovarati sa osobom od poverenja, lekarom ili psihologom. Nema potrebe da neprijatno iskustvo opravdavate tuđim citatom o inteligenciji.
Možemo voleti ljude i želeti vreme za sebe. Ne moramo svaku slobodnu večer ispuniti druženjem, ali ni od samoće praviti dokaz posebnosti. Važnije je da imamo i prostor u kojem nam je mirno i odnose u kojima možemo biti svoji.
Izvori i dodatno čitanje:
Artur Šopenhauer: Aforizmi o životnoj mudrosti, francuski prevod izvornog dela; Cambridge University Press: Parerga and Paralipomena; Li i Kanazava, 2016, British Journal of Psychology; Nguyen, Ryan i Deci: Solitude as an Approach to Affective Self-Regulation; Weinstein i saradnici, 2023, Scientific Reports; SZO: društvena povezanost i usamljenost.
