Najveći izazov ali i san za svakog planinara jeste osvojiti najviše vrhove na svim kontinentima. Osvajanje Velicanstvenih sedam ili Seven Summits kako ih još popularno zovu, apsolutno je najveći uspeh za svakog alpinistu na svetu. Jedan od planinara koji je doživeo taj uspeh i upisao svoje ime zlatnim slovima u istoriju ovog sporta jeste i Novopazarac Basar Basko Čarovac.
Ovaj talentovani sportista u početku se bavio biciklizmom i maratonskim plivanjem, nakon čega će se orijentisati na planinarstvo. Kao član Planinarskog kluba Sandžak počeće sa osvajanjem mnogih vrhova na Balkanu, posle čega prelazi na Evropu a zatim i svet. Svoj pohod na Sedam velicanstvenih započeo je 04.02.2004. godine osvajanjem Kilimandzara, najveći vrh Afrike (5895m) koji se nalazi u Tanzaniji. Nakon toga uslediće osvajanje vrhova Akoncagua- Južna Amerika (6961m), Mont Everest – Azija (8848m), Elbrus- Evropa (5642m), Vinson Antarktik (4897m), Denali -Severna Amerika (6194) i Karstenove piramide u Australiji i Okeaniji (4884m) kao poslednji u nizu, koji je osvojio 03.12.2008.godine. Tako je ovaj neustrašivi i nezaustavljivi Novopazarac postao 137. čovek u istoriji koji je osvojio 7 Summits, i prvi planinar iz Srbije ali takođe i prvi sa prostora bivše Jugoslavije kome je to pošlo za rukom. Takođe treba pomenuti i legendarnog hrvatskog alpinistu, u pitanju je Stipe Božić, koji je uspeo osvojiti 7 Summits pre Čarovca. Da bi se to razjasnilo potrebno je vratiti se malo unazad i osvrnuti se na poslednji vrh koji je Božić osvojio a to je Kosciuszko (2228m) koji je u to vreme važio za najviši vrh Australije jer je vlada iz političkih razloga zabranila pohode na Karstenove piramide(4884m). Tako je osvajanjem ovog poslednjeg pomenutog vrha, Basar Čarovac ušao ulegendu planinarskog sporta na Balkanu jer je osvojio sedam zvanično najviših vrhova na svim kontinentima. Pored 7 Summits, Čarovac je savladao još i mnoge druge vrhove od kojih se izdvajaju Damavand,Ararat,Loboče, Ajland pik, Cho Oyu…
Sportski savez Srbije odlikovao ga je 2009. godine Majskom nagradom za najveća dostignuća u sportu. Takodje je i dobitnik specijalne plakete koju mu je dodelio Planinarski savez Srbije za osvajanje sedam najviših kontinentalnih vrhova. Basar Čarovac sada ima 71 godinu, i uspeli smo da ga pronađemo kako uživa u zasluženoj penziji i da popričamo o njegovim fantastičnim poduhvatima i avanturama koje su zauvek obeležile njegov život ali i njegov voljeni Novi Pazar.
Basare za početak, možete li nam reći da li je osvajanje 7 Summits nešto o čemu ste u mladosti maštali, možete li reći da se radi o ostvarenju dečačkog sna?
Kao mlad, da ne kažem baš kao dečak, bavio sam se biciklizmom i mogu slobodno reći jako uspešno. Osvajao sam redovno nagrade ovde na lokalnom nivou. Takodje, mogu reći da sam bio i prvi maratonski plivač, ne u Novom Pazaru, nego na celoj teritoriji Sandžaka. U početku sam plivao rekreativno a onda sam počeo i da učestvujem na takmičenjima, prvo ovde na lokalnim ali kasnije sam išao i po celoj Srbiji. Tako da pored tih pomenutih sportova, nisam imao neke druge sportske ambicije. Planinarstvo mi tada uopste nije bilo u fokusu i do toga dolazi mnogo kasnije.
Kako je došlo do te promene, do tog prelaza sa maratonskog plivanja na planinarstvo?
Gledajte, to je pitanje koje mi često postavljaju. Kao prvo treba shvatiti da su to dve prilično slične discipline. Naime, i u jednom i u drugom sportu najbitnija je izdržljivost i fizička sprema, istrajnost i mentalna snaga. Naravno, u plivanju se borite za poziciju, odnosno mesto, u planinarstvu to nije bitno, računa se jeste li se popeli na neki vrh ili niste. Mene je oduvek privlačilo to da testiram granice svojih mogućnosti i svog tela. Očigledno da je eto, to bilo presudno da se počnem baviti planinarstvom. Planinarstvom se počinjem baviti 1986. godine i to takođe rekreativno,bez većih ambicija,bilo je to više kao malo sporta zbog zdravlja i slično.
Koji vrh ste prvo osvojili, od Sedam Velicanstvenih. Kako su dalje tekle pripreme za naredne ekspedicije?
Kao što sam već rekao planinarstvo dolazi malo kasnije, tako da sam pripreme za prvi kontinentalni vrh, Kilimandžaro u Africi, započeo 2003. godine. To je bio definitivno moj najlepši i najlakše osvojeni vrh. To je planina koju sam često, a evo i sada u ovim godinama,poželeo da ponovo vidim i popnem se do vrha. Što se nastavka tiče, pa posle Kilimandžara, sve se nekako dešavalo spontano, ajde sada da probam neki drugi vrh, na drugom kontinentu. Onda je došao i Everest, popeo sam se na krov sveta i tada sam shvatio da su mi se desile ozbiljne stvari,ozbiljni uspesi iako nisam imao takvih ambicija. Osvajanje Everesta je poseban događaj, na šta sam mnogo ponosan i posle toga više ništa nije bilo isto. Morao sam nastaviti dalje, to je bilo jače od mene.
Mont Everest. Kakav je osećaj biti na krovu sveta?
Ekspediciju iz Srbije je činilo nas devet planinara, od kojih je sedam uspelo stići na vrh. Bili smo podeljeni u više grupa, ili timova kako bi nam bilo lakše. Kiseonik smo počeli koristiti tek posle 7800m. Krenuli smo oko 23h pre ponoći kako bi smo ujutru bili gore, uglavnom se tako polazi. Moj tim, odnosno ja i Dragan Petrić iz Prijepolja, prvi smo stigli na vrh. Protokol je ne zadržavati se više od 15 minuta na vrhovima, iz razloga jer gore jako brzo dolazi do smene vremenskih prilika i to uglavnom bude gore vreme od onog koje ste zatekli. Mislim da smo ostali toliko koliko protokol nalaže, malo smo se odmorili, fotografisali, uživali u nestvarnim prizorima koji oduzimaju dah. Osvojiti Mont Everest je san svakog planinara i alpiniste u svetu bez obzira na kategoriju, rang i godine. Mi smo eto imali tu sreću, uspeli smo u tome, bili smo presrećni, zadovoljni sobom i ponosni na rad i trud koji smo uložili da budemo tu, na najvišoj tački planete. Jednostavno, teško mi je da pronađem reči kojima bih opisao erupciju emocija koju smo tada osetili.
Da li je bilo nekih komplikacija ili rizičnih situacija u toku ekspedicije na Everest?
Nije, koliko se sećam, na Everestu je sve teklo bez većih problema i opasnosti. Medjutim, kada me već to pitate, setio sam se jedne situacije koja je mogla biti jako opasna, čak i kobna ali eto na moju sreću, sve se dobro završilo. Bilo je to prilikom pohoda na Cho Oyu, takodje na Himalajima, visina je 8201 m i to je bio moj prvi osvojeni vrh preko 8000 m. Kada smo već bili gore blizu vrha, trebalo je da počnemo koristiti kiseonik, meni je to bilo prvi put, nisam imao mnogo iskustva sa tim stvarima. U jednom momentu osetio sam da kiseonik jako teško protiče. Odmah sam pitao Šerpasa (pomoćnici i vodiči na Himalajima) koji je bio sa nama, u čemu je problem. On mi je rekao da je ventil zaledjen i dao mi je drugi. Stavili smo taj drugi, međutim i tada nije funkcionisalo kako treba. Na kraju mi je dao svoj ventil, jer oni, Šerpasi imaju naviku da se gore penju bez dodatnog kiseonika, za njih je to kao obična šetnja. Nažalost čak ni sa njegovim ventilom nije bilo poboljšanja. U medjuvremenu mi smo se popeli na vrh, i dok smo boravili gore, odjednom sam primetio da ventil konačno radi kako treba. Tada sam shvatio da sam osvojio Cho Oyu bez dodatnog kiseonika. Tako da sam sebi dozvolio luksuz da prilikom spuštanja okrenem ventil na maksimum i ispraznio sam celu bocu gasa, eto kao da počastim samog sebe i da je ne vraćam punu.
Zvuči nestvarno, ali osvojili ste Mont Vinson na Antarktiku 4892m nadmorske visine pri temperaturi od -56* stepeni Celzijusa. Da li je to bio veći izazov i teži poduhvat od Everesta?
Kao prvo Mont Vinson nije toliko komplikovan, istina, ima on tu svoju tehničku težinu, eto da tako kažem. Medjutim jako je naporan i iscrpljujuci upravo iz razloga da pored sve opreme vi morate još ida vučete sanke koje su teške oko 65kg, na kojima imate ostale potrebne stvari. Komplikovano je stići do Antarktika jer prvo mora da se putuje do grada Punta Arenas, na jugu Čilea. Zatim, odatle, nakon što se stvore povoljni vremenski uslovi letimo jednim velikim vojnim avionom do Antarktika. Tamo ostajemo nekoliko dana u američkoj bazi koja se zove Patriot Hills, dok opet dodje do povoljnih vremenskih uslova. Onda nas drugi,manji avion vozi do baznog kampa i tada polazimo prema vrhu. Tačno je, da je gore pri vrhu temperatura bila iznad -56 stepeni Celzijusa, ali iskreno meni to nije izgledalo toliko strašno. Nekako mi je delovalo kao onih -15 ili -20 ovde kod nas u Pazaru.
Karstenove piramide,kao najviši vrh Australije i Okeanije, osvojili ste iz drugog pokušaja. Znači bili ste odlučni ići do kraja, nije bilo govora o povratku u Pazar bez poslednjeg trona…
Apsolutno. Nije bilo govora o odustajanju, bio sam čvrsto rešen da stignem do vrha. U prvom pokušaju nas je zadesilo jako nevreme, odnosno odjedanput se spustila takva tama da nismo mogli videti sopstveni prst pred očima. Ja sam insistirao da malo sačekamo dok to prodje, medjutim ostali nisu hteli i morali smo da se vraćamo nazad. Najgore mi je bilo to što smo bili nadohvat cilja, na nekih desetak minuta od vrha. Onda smo morali da se vratimo u Dzakartu, sačekali smo nekoliko dana i onda smo krenuli u novi pokušaj, koji je na kraju bio uspešan. Karstenove piramide su inače čisto alpinistički poduhvat, jer se radi o steni glatkoj kao staklo. Tu morate upotrebiti svo svoje
znanje, veštinu, sposobnost i iskustvo. Na kraju, mi smo se potrudili i uz neophodnu dozu sreće uspeli smo biti na vrhu. Znate,mi planinari imamo jednu izreku koja kaže: ’’ Nije strašno ako nisi osvojio vrh, planina će uvek biti tu i čekaće te’’.
Kada posmatramo sada vašu sportsku karijeru sa ove vremenske distance, možete li nam reći da li
postoji neka planina ili vrh koju niste osvojili a želeli ste da to uradite?
Kada malo razmislim o svemu i rezimiram sve što sam uradio, iskreno ne osećam nikakav žal za nekim drugim uspesima,rezultatima. Mislim da sam uradio to što sam želeo, zaokružio sam taj krug 7 Summits, bio sam na Everestu i nekako se osećam zadovoljnim, ispunjenim, što se tiče konkretno rezultata. Moram priznati da sam u jednom momentu,nakon osvajanja 7 Summits, razmišljao o tome da pokušam osvojiti još i K2 na Himalajima, koji bi bio moj treći vrh u nizu preko 8000 m nadmorske visine. Na kraju sam ipak odustao, bilo je previše rizično, ipak sam bio u poodmaklim godinama, ma koliko da sam bio u formi i osećao se spremnim.
Dobitnik ste Majske nagrade od strane Sportskog saveza Srbije, zatim dobili ste specijalnu plaketu od strane Planinarskog saveza Srbije i nagradu Zaslužnog građanina Novog Pazara. Da li su ova vaša priznanja uticala na to da planinarstvo bude još popularnije u Novom Pazaru i generalno u Srbiji?
Tačno je, što se tiče svih tih nagrada koje ste nabrojali, na sve sam jednako ponosan ali mi je srcu nekako najdraža ova poslednja. Zaslužni građanin Novog Pazara, to je moj rodni grad, jedini grad koji sam uvek nosio i dalje nosim u srcu ma gde da odem i boravim. Mislim da ima interesovanja za planinarstvo ovde kod nas u Pazaru, Sandžaku a mogu slobodno reći i u celoj Srbiji. Nekako imam utisak da planinarstvo manje privlači omladinu i da tu više nalazimo ljude u životnom dobu između 30 i 40 godina, za koje i kažu da su najbolje i najplodnije za bavljenje ovim sportom.
Prošle godine smo razgovarali i sa nemačkim glumcem koji je takodje iz Srbije i to iz vašeg kraja, iz Sandžaka, koji živi i radi u Frankfurtu. Reč je o Mirzetu Mikiju Jukoviću koji se pored glume takođe bavi i sportom. On odlično poznaje vaše uspehe i prati vaše rezultate i tom prilikom je napravio jedno dobro poređenje između vas i Djokovića. Rekao mi je da ste vi učinili da se u svetu čuje za region Sandžaka i grad Novi Pazar i da ste njegov najbolji sportski ambasador. Konkretno, Micky je rekao “Čarovac je za Novi Pazar isto što i Djoković za Srbiju. “Šta vi mislite o tome?
Pa ako taj naš zemljak Micky, a uz to još i glumac tako kaže, šta drugo onda nego hajde da mu verujemo…(smeh).
Pripremio: Sarkis Ajdinović
